Od malih nogu posmatrao sam dva potpuno različita pristupa zaradi novca – jedan kroz stabilnost, a drugi kroz snalažljivost i preduzetništvo. Moj otac i majka bili su oličenje tih suprotnosti, a njihovi izbori ostavili su dubok trag na mene i oblikovali moj pogled na život i posao.
Moj otac, uvek preduzimljiv i prilagodljiv, odustao je od klasičnog posla u Staklari u Zaječaru shvativši da rad pod strogim pravilima i za fiksnu platu nije za njega. Kroz život se bavio raznim poslovima – od šverca goriva i robe tokom devedesetih, preko preprodaje automobila, do automehaničarskog zanata. Iako su to bila turbulentna vremena, uspeo je da izgradi garažu, kupi stan i čak obezbedi plac za kuću. Nikada nije imao puno, ali ni malo – uvek je bio snalažljiv i u kontroli svoje sudbine.
S druge strane, moja majka provela je čitav svoj radni vek u pošti u Zaječaru. Stabilna plata bila je sigurnost za našu porodicu, ali njen posao nikada nije doneo značajne promene u našem standardu. Čak ni stan koji je trebalo da dobije od firme nikada nije došao. Otišla je u penziju sa otpremninom koja je jedva bila simbolična – oko 1000 evra.
Gledajući njih dvoje, naučio sam važnu lekciju: postoji izbor. Možemo ići putem sigurnosti i stabilnosti, ali s limitiranim mogućnostima, ili putem rizika i preduzetništva, gde je potencijal mnogo veći.
Moje lično iskustvo
Nakon završene srednje škole, ideja o preduzetništvu bila je prisutna, ali daleka. Probao sam klasične puteve – upisao Elektronski fakultet, ispisao se, završio Višu školu za menadžment, slao na desetine CV-ova, ali ništa značajno nije se desilo. Radio sam kratko u Beogradu, ali plata nije bila dovoljna za život, pa sam se vratio u Zaječar, razočaran i frustriran.
Tada sam odlučio da pokušam nešto svoje. Počeo sam da popravljam računare, lepio oglase po Zaječaru i napravio svoj prvi sajt na Google Blogger platformi. Posla je bilo, ali pravi proboj došao je kada me je kontaktirala firma iz Beograda da servisiram računare u banci. To je bio trenutak kada sam shvatio – nije neophodno imati klasičan posao da bih zarađivao novac.
Nakon toga usledio je niz preduzetničkih poduhvata: web dizajn, prodaja softverskih licenci preko eBaya, pa čak i ugradnja video nadzora. Sva znanja sticao sam u hodu, radeći i učeći istovremeno. Nikakvi kursevi, nikakve dodatne škole – samo praksa i upornost.
Razmišljanja o radu i zaradi danas
Danas sam uveren da je rad za platu, za većinu ljudi, pogrešan model zarade. Poslodavci i država uzimaju najveći deo kolača, a radniku ostaje tek toliko da preživi. U međuvremenu, inflacija i besomučno štampanje novca umanjuju vrednost svega što zaradimo.
S druge strane, svet je pun mogućnosti. Ljudi zarađuju na bitkoinu, berzi, podkastima, e-knjigama, ili razvijajući nešto svoje uz pomoć tehnologije i veštačke inteligencije. Danas je lakše nego ikad pokrenuti sopstveni posao ili projekat.
Ipak, mnogi ljudi i dalje biraju sigurnost, čak i kad ta sigurnost znači ograničenja. Misle da je penzija krajnji cilj, iako taj sistem postaje sve neizvesniji.
Moj zaključak
Ako sam nešto naučio iz svog života i života svojih roditelja, to je da izbor postoji. Nije lako krenuti svojim putem, ali nagrade su daleko veće. Ne kažem da svako treba da postane preduzetnik, ali verujem da svako treba da se zapita – da li moj rad ima smisla? Da li je vredno ulagati svoje vreme i trud u tuđu viziju, kada bih možda mogao da ostvarim svoju?
Život je previše kratak da bismo ga proveli radeći nešto što nas ne ispunjava. Sigurnost jeste važna, ali prava sloboda dolazi iz kontrole nad sopstvenim životom i izborima. To je lekcija koju nosim iz svoje porodice, i koju danas živim.
