Krajem juna meseca 2017-e godine, nešto sam kalkulisao sam sa sobom i došao do zaključka da zarada koju ostvarujem u poslednje vreme drastično opada, dok se troškovi ne smanjuju, čak deluje i da rastu. Možda samo sezonska stvar, kako nisam među radničkom klasom jer već više od 10 godina se samostalno snalazim koristeći sve što znam da dođem do novca. Zbog lošeg iskustva u nekoliko slučaja shvatio sam da, možda zaposlenje u nekoj firmi ili instituciji kod nas nije za mene, nekako ne mogu da pristanem na razne ucene i prekovremeni rad, a za mizernu kompenzaciju od oko dvestotinak eura mesečno. Ipak, nikada nisam bio zaposlen u inostranstvu i to nisam otpisao kao mogućnost.

Jedna od prednosti koju vremenom stekneš dok se samostalno snalaziš je da uvidiš da je greška ići u smeru u kome ide većina, konkurencija je tu najveća tako da sam u staru otpisao priče tipa Samsung u slovačkoj i druge priče u kojima je zarada ispod 3 eura za sat. Ne bez osnova, ugovori se sklapaju na 3 meseca, obavezno je osiguranje koje se odbija od zarade kao i smeštaj u većini slučajeva. Krajnja zarada je tek nešto malo viša od one koju bi prosečan pojedinac mogao da zaradi u Srbiji, pod uslovom da ima sreće naći posao.

Kako se bavim WEB dizajnom, već duže vreme pretražujem na google-u razne stvari i naučio sam da gledam na mestima na kojima većina ne gleda, a to je druga, treća strana rezultata kao i da duže pretražujem, menjam ključne reči koje koristim u pretrazi jer tako povećavam šansu da nađem to što tražim. Tako sam došao do oglasa u kome se traži operater na laserskoj CNC mašini za satnicu od 5 eura. Posedujem neko pređašnje iskustvo u radu sa CNC mašinom. Moj komšija je limar i kupio je polovnu CNC mašinu staru već 20 godina, nije znao nikog drugog ko bi mu pomogao da to čudo osposobi pa sam ja uskočio, mada, iskreno, to sa čime sam ja imao iskustva nema mnogo veze sa tim na čemu sam bio u prilici da radim, ali o tome malo kasnije.

Istaknut je broj telefona, izvesni Aleksandar iz Leskovca se javio. Poziv je bio preko Vibera. Sve je delovalo ok, čak nije delovalo da je problem to što nemam iskustva sa konkretnom mašinom na kojoj bi trebao da radim. Prednost je bila što sam pomenuo da dobro vladam engleskim i da imam dosta iskustva u radu sa računarima jer sam serviser računara dugi niz godina. Dodao bih da realno, svaka normalna, zdrava osoba bilo kog obrazovanja koja ima očekivano poznavanje rada na računaru za 2017-u godinu može da nauči, po meni, za mesec dana da radi na mašini na kojoj sam ja radio, nastavljam dalje.

Imao sam relativno kratak rok da se pripremim za polazak od četvrtka kada sam se čuo sa Aleksandrom. U ponedeljak ujutru, oko pola 9h ispred železničke stanice u Beogradu, kod plave lokomotive, došao je sivi Seat i nas troje je krenulo put slovačke. U grupi je bio momak koji već treći put odlazi da radi kao viljuškarista za platu od 500-600 eura. Čovek nije mogao da poveruje da idem da radim za 5 eura na sat. Inače kao da postoji neki konsenzus da je plata otprilike oko 3 eura i ni cent više. Put je mene od Beograda do grada koji se zove Bánovce nad Bebravou, koštao 45 eura. Standardna cena je 35 eura za prevoz od Beograda do fabrika u kojima radi više hiljada naših sugrađana (*ukupno u slovačkoj). Kao primer uzimam grad Nitra u kome se nalazi Samsungova fabrika. Bánovce nije standardna ruta i samo povremeno neko tamo ode, tako da put košta više. Grad je na nekih 150km od Bratislave i oko 600km od Beograda.

Put Seatom sa 7 sedišta je posebna priča. Verujem da delim iskustva većine drugih koji su bili ili odlaze put slovačke. Vozač je vlasnik vozila, a ima i još jedan kombi sa kojim polazi u isto vreme, ako ima potrebe jer ima veći broj putnika. Više puta nedeljno ide do slovačke i nazad u jednom cugu, tako da pređe više od 1000km. gotovo odjednom. U povratku, naravno, skuplja naše ljude koji se vraćaju, bilo jer su razočarani poslom zbog koga su otišli, bilo jer im je istekao radni angažman. Pauze se prave na pumpama, a znaju da traju i po 20 min. Staje se blizu granice sa mađarskom, kod Budimpešte na MOL pumpi i kod autobuske stanice u Nitri. Postoji i par manjih, kratkih pauza po dogovoru i da se sipa gorivo. Vozač zna da vozi i do 140km na sat, tako da put ne traje baš previše dugo. Kombi kojim sam se vraćao, išao je maksimalnom brzinom od 120km/sat.

Sam prevoz ide preko neke agencije u kojoj je kontakt osoba izvesna Ema. U tom trenutku nisam znao o kojoj je agenciji reč, samo toliko da ona nalazi vozače koji su slobodni da u određeno vreme voze za slovačku. Kako nam je vozač rekao, po jednoj turi zaradi od 50 do 100 eura, a kako mu je to sporedni posao, vozi ture kad ima vremena zbog redovnog posla.

Prvo što sam uradio kada sam stigao na pumpu blizu mesta odredišta, a gde se nalazio veliki potrošački objekat Tesco, je da sam kupio slovačku SIM karticu. Bio mi je potreban internet što pre.

Tesco SIM kartica košta 3,19 eura, ali potreban je i internet jer dolazi bez internet dodataka. Trenutno može da se kupi paket samo od 10 eura u kome kredit važi 90 dana. Ja sam uz kredit uzeo i 500MB za 3 eura (piše da je inače cena 5 eura!), tako da mi je sve ispalo 13,9 eura. Postoje i drugi operateri, T-Mobile, Orange, O2, ali ništa drugo što mi je bilo usput. Kada se potroši 500MB, automatski se aktivira narednih 500MB i skine 3 eura sa kredita. Dakle za 13,9 eura dobio sam nekih 11 eura kredita i 500MB. Zna da zatreba slovački broj, meni jeste više puta za vreme dok sam bio tamo, recimo kada sam se vraćao, čuo sam se sa vozačem koji je bio u slovačkoj i imao slovački broj. Ema iz agencije, sa kojom sam se čuo u vezi prevoza nazad je takođe u slovačkoj. Par ljudi sa kojima sam se zajedno kretao po gradu i do i od posla su takođe imali slovački broj. Nije nužno, ali može biti korisno. Prenos podataka je ipak najkorisniji zbog Vibera, mogao sam satima da pričam sa članovima porodice, recimo. Youtube brzo pojede tih 500MB, ali zato Facebook može biti stalno otvoren ko ga koristi i smatra da mu je neophodan.

Fabrika firme “Koval Systems” u kojoj smo ja i još jedan kolega trebali da radimo u mestu Beluša, nalazi se 65km od gradu Bánovce nad Bebravou u kome smo imali smeštaj. To je očigledan problem jer zahteva svakodnevni prevoz do i od posla. Taj problem je agencija preko koje smo dobili posao probala da reši izbegavanjem barem troška smeštaja tako što nas smesti u neki besplatni smeštaj gde se spava na podu, a vrata i prozori ne zatvaraju baš dobro. To nisam lično video, ali sam čuo od kolege iz Novog Sada koji je konkurisao za isti posao kao i nas dvojica, jer je prespavao u tom smeštaju. Mi smo bili veće sreće pa smo od samog starta bili smešteni u hostelskom grupnom smeštaju koju Slovaci zovu “Ubytovňa”, gde se dan plaća 5 eura, ako se rezerviše na najmanje 14 dana.

Dobili smo za prevoz auto Opel Zafira sa punim rezervoarom.

* Mala napomena, samo prve večeri, bili smo smešteni u Penzión IKA preko puta benzinske pumpe ispred Lidla. Skup manjih objekata sa po 4-5 soba za izdavanje, koji imaju isto dvorište. Malo bolji smeštaj od narednog.

Malo neobična investicija od strane agencije da plaća smeštaj, iznajmljen auto i gorivo za radnike iz Srbije, ali kako sam u hodu saznao, agencija “Liam doo Kovačica” u vlasništvu Miroslava Kortiša (Slovak), otvorena je nedavno, i možda još uvek nema razrađen sistem zapošljavanja. Od strane firme Koval dobili su uveravanja da će smeštaj biti u najskorijem roku za nas obezbeđen u njihovom objektu u blizini fabrike i da je ovo rešenje samo privremeno za period od 2-3 nedelje.

Smeštaj “Tetrabyt” deluje bolje iznutra nego gledan od spolja. Ima sve neophodne uslove za normalno funkcionisanje. Čista posteljina, naravno, “toalet papir” na stočiću pored kreveta. Svaka soba ima ima 2 kreveta, a u jednoj sekciji se nalazi po 2 sobe sa istim ulaznim delom koji izlazi na dugačak hodnik gde ima odprilike 5-10 vrata sa obe strane hodnika. Toalet je manjih dimenzija ali pristojan, sa tuš kabinom. Svako dobija po 4 ključa koliko ima vrata da se otključa pre nego uđete u sobu ili izađete iz objekta. Adresa je Janka Matušku 23.

Da bi se stiglo na posao, neophodno je ustati u 4h i 15h jer se mora stići u 6h kada se počinje sa radom. Naravno može se i kasnije krenuti, kome nije problem da vozi brže. Navigacija je obavezna! Ima dosta kružnih tokova usput, kao i manjih mesta i lako je zalutati bez navigacije. Obavezno je u navigaciji isključiti rute sa auto putevima, ići alternativnim putevima, zbog vinjeta, tj. plaćanja vožnje auto putem. Koliko se sećam, prolazi se kroz Trenčinsku Teplu i Dubnicu, a sa leve i desne strane se mogu videti jako puno velikih hala fabrika raznih vrsta. Prava industrijska zona.

Prvog dana u fabrici, sačekao nas je tip sa naočarima i narandžastoj majici, ne sećam se imena, koji je pokušao da ustanovi šta znamo, a šta ne. Pitao je da li znamo slovački, kada sam rekao da znam engleski, počeo je meni samo na engleskom da se obraća. Treći član naše ekipe sa kojim smo zajedno došli kolima je već bio i radio u slovačkoj i koristio je kombinaciju ruskog i slovačkog za nekakvo sporazumevanje, došao je da radi na presama za savijanje limova. Najmlađi član ekipe je mlađi dečko koji je došao da radi kao bravar, međutim, tip sa naočarima saznavši da je završio gimnaziju, procenio je da je bolje da ga pošalje da nauči da radi sa laserskim CNC mašinama, jer možda i ostane tu da radi, mlad je i tako to, prvo bi bio pomoćni radnik. Verovatno im baš i nije trebao neki bravar u tom momentu, mada ko zna. Dakle, nas trojica smo svakog jutra polazili na posao u isto vreme (4h i 35min) za rad u ovoj fabrici.

Fabrika ima 5 CNC baziranih mašina, od kojih su 3 relativno slične, a 2 drastično drugačije. Skoro sve, da ne kažem sve mašine u fabrici su marke TRUMPF, uključujući i prese za limove, mašine za varenje. CNC mašine koje sam ja video su TRUMPF: TruLaser 5030 Classic, TruLaser 3040, TruMatic 7000, BySpeed 3015. Najveća mašina je ova TruMatic 7000 koja je baš ogromna, sam sto je pokretan (moja procena je da tako nešto ne može koštati ispod pola milinona eura, verovatno više). Ja i kolega mladi dečko dobili smo za zadatak da radimo “pored” mašine 5030, da dok se obučimo za samostalni rad budemo pomoćnici stalnim radnicima. Stalni radnici, organizovani su za rad u 2 smene. Na istoj mašini “TruLaser 5030 Classic” je bila trojica momaka za vreme koje smo mi proveli u fabrici. Mi smo bili u smeni sa svom trojicom (Jakub, Tomaš, Peter). Uz njih smo prošli i prvu i drugu smenu (od 18h – 06h i 30min!). Prva smena traje od 6h – 18h sa pauzom za doručak od 10 – 10h i 30 min. i jednom pauzom oko 14h, jer je politika firme da se prave pauze na svakih 4h rada. Firma plaća doručak za koji se upisujete svakog dana za sledeći u svesku ili petkom za sve dane u nedelji, ako želite, birajući iz menija šta bi ste da jedete (naravno sve je na slovačkom). Rad u smenama je fleksibilan. Tip sa naočarima nam je drugog radnog dana doneo okvirni plan mogućeg radnog vremena da se dogovorimo. Ponuđeno nam je da radimo 2 dana sa 2 dana pauze nakon toga uz mogućnost da se radi i subotom. Nas trojica smo se izjasnili da bi hteli da radimo što više (da bi zaradili što više :)), nakon 5 dana shvatili smo da to možda nije dobra ideja. Radili smo 3 prve smene po 8h. Prvi dan je bilo uhodavanje, mada smo i tada mogli da radimo 12h, ali eto nismo hteli.

Ubrzo smo dobili kartice sa RFID čipom kojima smo se prijavljivali i odjavljivali na kraju smene. Radna odela nismo dobili, trebala su da se urade za nas u roku od 2 nedelje. Radili smo u garderobi koju smo poneli, što nije bio problem, čak su i CNC operateri (Slovaci) dolazili u markiranim patikama i majicama na posao, pravo čudo kako su uspevali da se ne umažu! Mada, da pohvalim fabriku, više je podsećala na kancelariju nego na mesto gde se radi sa gvožđem, čak su čistačice povremeno ribale prostor u fabrici, baš je sve bilo poprilično čisto.

Drugi radni dan je bila subota, a rešili smo da radimo i u nedelju, vikendom ne može duže od 8h da se radi. Nakon prvog radnog dana bio je neki veliki praznik u slovačkoj (sveti Konstantin) kada ništa nigde nije radilo, taj dan nam je bio slobodan, ali kako za to nismo znali, ništa nismo mogli da kupimo od hrane i bukvalno gladovali. Radio je jedino kiosk za prodaju sladoleda “Tečna Zmrzlina”, takođe sve kafane, naravno. Inače razlika u odnosu na Srbiju, sve radnje inače rade do najviše 20h, pa i veliki marketi!

Vrlo brzo sam počeo da nailazim na nelogičnosti. Prvi radnik sa kojim sam radio, Tomaš, imao je vidne i česte probleme u radu, znao vrlo slabo engleski i na svako moje kompleksnije pitanje odgovarao sa “Nevijem” ili ne znam, nije me razumeo. Za satnicu je rekao da je samo 3 eura, ali da je tu samo 3 meseca ove godine, da je bio i prethodne, nakon škole, na praksi za vreme leta. On je Slovak, ne zapošljava ga agencija, samo 3 eura?! Drugi radnik, Peter je stalnozaposlen radi možda 4-5 meseci, takođe Slovak, za satnicu kaže 4,5 eura?! Treći radnik, Jakub sa kojim sam ja proveo 2 ubitačna radna dana kada bukvalno nisam stajao sa radom, tu je već 3 godine. Zadnjeg radnog dana (mog), došli smo taman na vreme da vidimo da je na posao došao novim belim Hyundai džipom. On satnicu nije pominjao, bilo je očigledno da verovatno radi na normu tj. prekoračenje norme! Ujedno je najmanje želeo da priča sa nama, osim kada je to bilo nužno zbog posla.

U fabrici Koval čini se da je uobičajeno da svi uskoče gde zatreba. Video sam čistačicu kako riba hodnik a sat kasnije vozi palete viljuškarom. Operater na CNC mašini, šalje crteže dobijene u radnom nalogu na sečenje, isečene segmente skida i stavlja na paletu, kranom sa pneumatskim hvatačem (ili magnetima) podiže table lima i stavlja na sto za sečenje, kada zatreba (ako nema ko drugi u određenom vremenu) odlazi da viljuškarom doveze palete sa limovima koji mu u datom trenutku trebaju za posao.

Dešava se da se laser razdesi i segmenti zavare za okvir table lima u toku sečenja, takve table se nekad i 90% bacaju kao škart, šta može da se odvoji uzima se. Škart se naravno ne baca na otpad. Postoje 2 kontejnera u kojima se baca metalni otpad, jedan za gvožđe, drugi za aluminijum. To se sigurno pretopi i dalje koristi. Operater u slučajevima neuspešnog sečenja ima zadatak da u programu Byhand napravi crtež, tj. uveze segmente za sečenje na zadatu površinu table lima koja mu je trenutno na raspolaganju, uklopi što više segmenata koji nisu isečeni na bačenoj tabli i dobije potreban broj segmenata prema radnom nalogu, od obično manjih tabli lima zaostalih iz prethodnih procesa kao višak, tj. neiskorišćeni deo table. Dakle, ništa sam ne crta, već uvozi nacrtane segmente i samo ih uklapa da stanu na tablu određenih dimenzija. Još jedan posao koji operater radi je menjanje laserske glave kojih ima 3 sa različitim fokusima laserskog zraka. Druga seče tanje table limova, dok treća baš debele table i po 20 mm debljine, nisam video u kom slučaju koriste prvu.


Nas dvojica smo imali zadatak jedino da pritisnemo papučicu na panelu pored stola na kome je tabla lima i zatim 2 dugmeta, jedno za zamenu tabli, drugo za početak procesa zamene. Postoje 2 stola na ovim mašinama, dok laser seče jednu tablu, na drugoj možete da stavite drugu i čim se završi proces sečenja, izađe isečena tabla, a uvuče se naredna, tako da proces sečenja može da traje čak satima bez prestanka. Izuzetno robustne mašine. U sva 4 ugla stola na odstojanju od oko pola metra od stola, postoje ogledala, predajnik i kolektor infracrvenih zraka koji ako se prekinu staje proces izmene tabli da se neko ne bi povredio.

Kako sam ja došao sa iskrenom namerom da naučim što više uz rad, baš sam se trudio da saznam što više, što pre, čak sam i pitao za neko fabričko uputstvo za rad CNC mašine i dobio ga, na štetu bilo je na nemačkom i slovačkom. Preostalo mi je da zapitkujem i dosađujem radnicima koji su uglavnom bili dosta zauzeti zadovoljavanjem neke norme ili prebacivanjem norme, tako da nisam brzo napredovao, a da dodam uz to i njihovo ograničeno znanje engleskog koje baš i nije pomagalo u procesu. Ipak samostalno proučavajući radne naloge, ukapirao sam sam dosta toga, malo se igrao programom ByHand, jedino je prva strana radnog naloga na slovačkom, ali sam zadnjeg dana preveo i naslove tabela na toj strani. Na kontrolnom panelu CNC mašine postoji konkretan proces kako se otpočinje, zaustavlja i nastavlja proces sečenja, i kako se bira crtež za sečenje poslat iz kompjutera. To može da se nauči sve za 1-2h ako ima ko da pokaže. Uglavnom to funkcioniše ovako:

Dobijeni radni nalog ima crteže kompletne table sa segmentima, sliku svakog pojedinačnog segmenta i podatke o debljini table lima, vrsti lima, ukupnom broju segmenata za sečenje, vreme sečenja table i ukupno vreme ako ima više istih tabli lima. Naravno i broj svih pojedinačnih segmenata. Povremeno prolazi neka mlađa žena i donosi te radne naloge, proverava šta je u međuvremenu urađeno (ne zna engleski). Postoji naziv fajla table za sečenje i njegova lokacija na mreži. Kada se nađe crtež na računaru, otvori se u BysTronic programu – NC Konverter, koji ima za zadatak da prevede crtež na pojedinačne komande CNC mašine (start, stop, levo, desno, diži – spuštaj glavu, kreći se tom i tom brzinom, idi na tu i tu x i y koordinatu). Ide se na “Load Sourcefile” u NC Konverteru, kada se crtež razloži na komande, ide se na “Anno” (Da, na slovačkom) i crtež snima kao fajl koji se zatim poziva sa kontrolnog panela CNC mašine. Pritisne slika foldera, zatim 1-3-2 prečica za ulazak u meni gde se traži fajl na CNC mašini, zatim dugme “Hledat” (Search), gde se izabere fajl prema kome treba da se seče iz menija za pretragu u kome se ukuca naziv fajla, ili barem početak naziva, stisne se “Vybrat” (select) i za kraj dugme sa rombom u kome je slovo I, koje znači “initiate” i tako se počinje proces sečenja, ako je tabla postavljena za izmenu na stolu ona se uvlači unutar prostora za sečenje.


Već petog dana sam mogao samostalno da šaljem crteže iz naloga za sečenje, barem to, naravno, ako iz nekog razloga stane proces sečenja, ili se desi nešto drugo nepredviđeno, mogao bih da pozovem glavnog majstora u smeni i pitam za pomoć. Laser ima senzore blizine kod glave za sečenje tako da ako se desi da viri neki lim ili bilo šta se nađe na putu glave u toku sečenja, staje proces. U zavisnosti od razloga zbog čega je stao proces sečenja, pritiska se određena kombinacija dugmeta na panelu koju naravno ja još nisam znao, ali mogućnost za oštećenje lasera je minimalna zbog raznih senzora i sigurnosnih mera koje postoje.

Zahvaljujući Peteru koji nas dvojicu nije uopšte ni terao (bukvalno smo mi njega pitali da radimo bilo šta tog dana) da mu asistiramo kod postavljanja tabli na sto, naučili smo sve ovo petog dana kada smo radili sa njim. Čak smo i muziku slušali uz rad, po želji, on je uglavnom slušao Nickelback. Iskreno sam očekivao da u narednoj smeni krenem samostalno uz nadzor Jakuba da šaljem crteže iz naloga na sečenje, ali.

Smena od 18h mog šestog radnog dana krenula je udarnički postavljanjem jedno 10 tabli lima zaredom na sto kranom sa pneumatskim nosačem. Kada se raščistilo to, pitao sam Jakuba da li možemo mi da šaljemo crteže na sečenje uz njegovu asistenciju. On je delovao zbunjeno i objasnio da je to njihov deo posla, a da oni imaju ljude koji dižu i postavljaju table na sto, stavljaju segmente na palete i rade druge pomoćne stvari, ukratko fizikališu. Ni govora od slanja crteža na sečenje. Tada mi je sve bilo malo jasnije.

Mi smo primljeni na posao da za početak jedan izvestan period od mesec, dva, isključivo fizikališemo. Obuka ne postoji, već šta zakačiš da naučiš to ti je. Sve može uz obuku da se nauči za maksimalno 10 dana po meni, ali obuka ne postoji u pravom smislu te reči, već bukvalno krađa zanata kao u stara vremena kod nas, što zna da potraje. Slovaci stalno zaposleni, motivisani su da urade što više u smeni i nemaju vremena “da se bakću sa nama”. Poželjno je da se u hodu nauči i slovački za osnovnu komunikaciju, jer jednom kada se stigne do faze da se barata sa radnim nalozima, odjednom slovački postaje neophodan za komunikaciju sa raznim ljudima u fabrici koji jako loše znaju engleski. Budući da sam došao sa namerom da ostanem do 3 meseca i to da radim u izvesnoj meri za računarom, a ne da fizikališem 12h radnim danima, meni je to odjednom sve bilo previše za tih oko 1000 eura mesečno. Naučiti slovački, fizikalisati 2 meseca i tek kasnije raditi na CNC mašini u nekoj meri, nije nešto kako sam ja zamišljao taj posao. Da dodam ništa manje bitnu stavku prevoza do i od posla (od prosečno 1h i 10min) nakon smene od 12h, pretpostavljam da to i iz same pomisli deluje rizično! Noćne smene do pola 7h ujutru nisu nešto na šta sam lično navikao i morao sam da popijem 2 kafe iza ponoći da mi ne bi opala koncentracija dok radim sa gomilom oštrih limova. Tog zadnjeg dana sam pocepao patiku na nekom limu i kolegi je iskliznula tabla lima meni na nogu i malo me posekla.

*Postoje 2 automata u pogonu, za kafu i kapućino, drugi za neke slaniše i čokoladice, kiselu vodu.

Kako bi bio fer, trebalo bi da pomenem da ovo nije bilo planirano kao posao od 3 meseca iz ugla poslodavca. Da sam iskreno želeo da ostanem da radim, vredno radio i pokazao se kao njima koristan, napravili bi oni meni radnu vizu na sigurno godinu dana. Verovatno to onda ne bi imalo razloga da ide preko agencije, već bi bio direktno kod njih zaposlen za veću satnicu, jer nema posrednika, i radio na učinak kao i ostali, Slovaci. Jednom rečju, prilično dobri uslovi za jednog prosečnog Srbina u slovačkoj! (u odnosu na uslove u Samsungu, recimo).

Kada je došao kraj smene negde oko pola 7h izjutra, našao sam šefa smene sa naočarima i rekao da neću ostati da radim, preživeo njegov totalno zbunjen pogled, nakon čega mi je on stisnuo ruku poželeo srećan put. Moj mladi kolega koji je samnom bio i u sobi u smeštaju je takođe rešio da se vrati iz njegovih razloga, našao je drugi posao koji mu više odgovara.

Četvrtog dana rada nakon smene rešili smo da od Miroslava iz agencije tražimo avans za hranu, i za divno čudo, dao nam je avans od 50 eura svakom, a i za gorivo takođe kada potrošimo, još 50 eura. To je bilo odlično u mom slučaju jer ne bih imao para da se vratim da nisam imao tih 50 eura.

Kao korisno se pokazalo imati slovački broj koji sam počeo da koristim za organizaciju prevoza nazad. Razočarenje na autobuskoj stanici, radnica na šalteru ne zna reč engleskog, ali, google translate spašava stvar i mi dobijamo raspored prevoza do Nitre preko Partizanske (čudan naziv za mesto?!) odakle kreće prevoz istim Seatom kojim sam i došao, za Srbiju.

Neka zapažanja …

U Bánovce nad Bebravou postoji više velikih marketa: Lidl, Kaufland (najveći), Billa (najskuplja) i Tesco. Ljudi bar meni deluju smešno i meko. Žene i devojke imaju neobične crte lica pomalo oštre, a uglavnom su i mršave za razliku od naših Srpkinja koje pomalo vuču na drusno. Uglavnom nisu lepe, možda svaka deseta jeste.

Liam doo Kovačica

Miroslav Kortiš ima 32 godine i profesionalni je Bravar koji je otvorio agenciju “Liam doo Kovačica” za posredovanje u zapošljavanju sa sedištem u Kovačici, ima jednu ooogromnu kancelariju za klijente, u suštini je dobar momak. Jedne večeri sam zaboravio svetla i ispraznio akumulator, kako je dizel, a ujutru malo hladno, nije bilo šanse da ga upalimo. Čovek bez problema došao u 5h ujutru sa kablovima i startovao nam auto, bez nervoze. Primetio sam da ima Samsung Galaxy S8. Njegova agencija je mlađa od mesec dana, mada on sam kaže da posao posredovanja radi 4 godine.

U ugovoru stoji svima da smo bravari i da je rad na neodređeno, kao i osnovna bazna plata od 435 eura koja se isplaćuje na dinarski račun u Srbiji, po srednjem kursu na dan isplate kada legne plata u fabrici, a to je 17-i narednog meseca. Ostali deo zarade se daje na ruke u zavisnosti od odrađenih sati. Za sada sve deluje sasvim OK, osim jednog nezgodnog detalja, a nadam se da grešim. Aleksandar koji radi za Miroslava nam je pred polazak uzeo ugovore tako da u suštini nemamo nikakav dokaz da smo radili u slovačkoj. Ostaje samo da sačekam 17.08.2017-e da vidim da li će mi biti isplaćene dnevnice za 6 odrađenih dana (57h), što umanjeno za avans iznosi 230 eura. Od Aleksandra sam dobio uveravanja da će sve biti isplaćeno, ali videćemo.

Ovaj tekst sam napisao kao pomoć svakom ko želi da radi u slovačkoj, prvenstveno preko agencije Liam doo. Posao operatera mogu da preporučim svakom kome ne smeta fizikalisanje i koji nema baš neku alternativu u Srbiji (ne može da dođe do posla ili ima neke veće troškove koje mora da servisira). Verujem da bi svako mogao da nauči da radi taj posao za mesec – dva najviše, čak bi i ženska osoba mogla da ga radi. Kompanija Koval systems je ozbilja i na visokom nivou u svakom smislu. Ko stigne do toga da ostane da radi kod njih sa vizom može da očekuje i nekakvu perspektivu i život u slovačkoj. Ja imam sasvim druge planove i slovačku gledam kao na zemlju koja je na pola puta ka zapadu i samim tim me ne zanima da ostanem u njoj, mada iskreno prilično sređenije deluje od Srbije u svakom smislu. Gradovi i putevi su uređeniji i bolji, minimalac je 435 eura, ljudi deluju mirno, ne oseća se nikakva tenzija kao u Srbiji zbog neke politike. Pristojna zemlja za život, možda je problem česta oblačnost i kiša za naše ljude koji bi trebalo da se naviknu na to.