Kada uđete na eBay, lako ćete pronaći sekciju za kupovinu softverskih licenci. Postoje i drugi sajtovi sličnog karaktera, ali za eBay sam siguran da obiluje onim o čemu želim da pišem.

Već na prvi pogled možete primetiti šarolikost cena. Neki softveri koštaju slično kao na zvaničnim sajtovima proizvođača, dok su drugi neverovatno jeftini, gotovo simbolični. Na primer, najnoviji Microsoft Office ili Windows operativni sistem možete kupiti za samo nekoliko evra. Isto važi i za druge softvere kao što su Acronis, Filmora, AutoCAD i mnogi drugi. Zvanične cene nekih softvera prelaze i 1000 evra, a ovde su dostupni za 10-20 evra. Naravno, odmah se postavlja pitanje: kako je to moguće? Da li je legalno? Odgovor je jasan – nije.

Neki od softvera kupljenih na ovoj platformi zahtevaće od vas da instalirate dodatne fajlove, prepisujete originalne datoteke ili koristite tzv. keygen programe za aktivaciju. Ovo spada u pirateriju, što je većini ljudi dobro poznato. Ali, zašto o ovome pišem?

Razlog je jednostavan – želim da pružim drugačiji ugao pogleda na ovu temu.

Lekcija iz Kine

Kina se za kratko vreme razvila neverovatnom brzinom i danas ima ekonomiju veću od američke. Kako im je to uspelo? Ukratko – kopiranjem. Kina nikada nije zazirala od kopiranja tuđih tehnologija, proizvoda i metoda. Oni to ne doživljavaju kao krađu, već kao oblik razvoja. U savremenom dobu, Kinezi su ovaj proces doveli do savršenstva.

Dozvolili su zapadnim kompanijama da uđu na njihovo tržište, izgrade fabrike, prenesu tehnologiju i znanje. Kinezi su to jednostavno preuzeli, replicirali i nastavili dalje. Patenti i autorska prava za njih nisu bili prepreka. Danas, kada su uglavnom iscrpeli šta su mogli da kopiraju, ulažu ogromne resurse u istraživanje i razvoj, pa sada u nekim segmentima prednjače u odnosu na zapad. Na primer, njihove baterije i električni automobili ozbiljno ugrožavaju nemačku automobilsku industriju.

Ako je ovakav pristup funkcionisao za Kinu, zašto ne bi i za nas?

Digitalna ekonomija i zakonitost

Kada neko razvije softver, prodaje ga putem distributera ili direktno na svom sajtu. Jednom završen softver može da se prodaje neograničen broj puta. Proizvođač bukvalno naplaćuje istu stvar hiljadama, pa i milionima korisnika. Pokušajte da zamislite sličnu situaciju u svakodnevnom životu – možemo li prodati isti automobil hiljadu puta? Ne možemo. Ali u digitalnom svetu, to je postalo normalno.

Naravno, neko će reći da su troškovi razvoja softvera, programera i ažuriranja visoki, i to je tačno. Ali, kada je proizvod završen, prodaja digitalnih kopija donosi ogromne profite bez dodatnih troškova. Nikada ranije u istoriji nije bilo moguće ostvariti ovakve zarade. Danas plaćamo pretplate za digitalnu muziku (Spotify, Deezer), filmove (Netflix, Amazon Prime), softver (Adobe, Microsoft) i druge servise. U osnovi, isti proizvod se prodaje beskonačan broj puta, što je norma u digitalnom svetu.

Sličan scenario viđen je i u muzičkoj industriji. Nekada smo kupovali fizičke diskove i kasete, ali sa dolaskom digitalne distribucije, troškovi proizvodnje su svedeni na minimum, dok su cene ostale visoke. Ovaj model se pokazao izuzetno profitabilnim za industriju.

Piraterija i DAT sistem

Neki od vas se sećaju DAT sistema početkom devedesetih koji se koristio u ranim danima digitalne muzike? To je bio prvi korak ka masovnom kopiranju i deljenju muzičkih fajlova istog kvaliteta. Iako je bio nelegalan i muzička industrija je htela da NE zaživi i žestoko se protivila tom sistemu, otvorio je vrata potpuno novom načinu distribucije koji je danas standard. Ljudi su u to vreme počeli da shvataju da digitalni fajlovi mogu biti kopirani beskonačan broj puta bez gubitka kvaliteta. Isto važi i za softver.

S obzirom na sve ovo, postavljam pitanje: zašto bih platio 1000 evra za softver kada isti mogu da kupim za 5 evra na eBay-u?

Proizvođači softvera su ti koji profitiraju od zakona koji favorizuju njihove interese. Ti zakoni nisu nikakva božanska pravila, već su ih kreirali ljudi kako bi pogodovali određenim grupama.

Piraterija, iako nezakonita, nije greh. Ne nanosi se stvarna šteta, jer će uvek postojati veći broj korisnika koji plaćaju zvanične licence. S druge strane, piraterija omogućava pristup softveru onima koji ne mogu da plate astronomske cene.

Da preformulišemo malo

Zakon je takav kakav je, ali moramo se zapitati: ko je kreirao te zakone? Ljudi. A kome oni najviše idu u prilog? Proizvođačima, koji na ovaj način ostvaruju ogromne profite, i onima koji su pronašli načine da iskoriste prednosti digitalnog sveta. Međutim, važno je napomenuti da ti zakoni nisu božanski – nisu uklesani u kamenu poput Deset zapovesti. Nigde ne postoji božiji zakon koji kaže: “Ne kradi digitalno.” Ovi zakoni su rezultat ljudskog dogovora, i kao takvi, podložni su osporavanju.

Dakle, šta zaključiti? Sistem postoji jer su ga ljudi prihvatili, ali uvek će postojati i oni koji ga ne prihvataju. Uvek će biti neki “Perica” koji se pita: “Zar stvarno moram toliko da platim za to?” Možda bismo upravo takve ljude trebali da slušamo. Perica nije nužno u krivu. Ako neko želi da plati 10 evra za nešto što drugi plaćaju 1000 evra, zar i taj čovek nema pravo na svoj izbor?

Naravno, postoje oni koji podržavaju sistem i oni koji ga osporavaju. U ovom slučaju, mogu razumeti i podržati one koji se odlučuju za alternativne puteve. Jer, na kraju dana, nikome se ne nanosi velika šteta – većina će i dalje birati “legalne” opcije, a proizvođači će svakako ostvariti zaradu. Istovremeno, oni koji ne mogu da priušte softver po visokim cenama dobijaju priliku da ga koriste, čak i ako ga plate manje ili ga dobiju besplatno.

Piraterija je, u suštini, nezakonita prema zakonima koje su stvorili ljudi kako bi zaštitili određene interese. Ali to ne znači da je moralno pogrešna. Ako nije greh, zašto bi bila u potpunosti neprihvatljiva? Ako je Kina uspela zahvaljujući sličnom pristupu, zašto ne bismo i mi? 😊