Došao sam u Norvešku sredinom 2022. godine, sa porodicom, u trenutku kada je to bila poslednja šansa koju smo dali tome. Da nisam tada došao, verovatno ne bih nikada kasnije. Moja supruga je dobila autorizaciju za helsefagarbeidera još pre pet godina, ali nije uspevala da pronađe posao, delimično zbog pandemije koja je zatvorila Norvešku za imigraciju. Jezik sam učio povremeno, nekada s velikim entuzijazmom, koristeći Duolingo i gledajući NRK. Stvarali smo osećaj da smo već tamo, iako smo bili u Srbiji.

Međutim, ništa vas ne može potpuno pripremiti za stvarnost života u malom norveškom selu na severu. Naša prva stanica bila je Hattfjelldal u Nordlandu – mesto koje bih teško nazvao Norveškom kakvu sam zamišljao. To je selo sa oko 1200 stanovnika, razbacano između šuma i planina, gde čak i “urbani deo” ima tek par stotina ljudi. Klima je surova. Zima traje dve trećine godine, a sneg pada u količinama koje u Srbiji nikada nisam mogao ni da zamislim.

Zima bez kraja

Jedna od prvih stvari koje su me šokirale bila je zima – duga, hladna, i sa ogromnim količinama snega. U novembru temperatura pada ispod nule i retko se penje iznad sve do kraja aprila. Sneg je kao iz bajke, krupne pahulje koje deluju veličine šljive, ali taj isti sneg ume da bude prava muka. Jednom sam očistio terasu predveče, a već ujutru me dočekalo pola metra novog snega.

Najkraći dan u godini, 21. decembar, je posebno depresivan. Sunce se pojavi tek oko podneva, ali zbog okolnih brda zapravo ga vidite možda sat vremena pre nego što ponovo zađe. Veći deo dana je mrak. Deca idu u školu po mraku i nakon što se vrate kući uskoro opet mrak. Kad sam prvi put ispratio ćerku na -21°C, kroz šalu sam rekao: „Sigurno se deca ljuljaju na ljuljaškama po ovom ledu.“ Na moje iznenađenje, baš to sam video – deca veselo trče i igraju se napolju, bez obzira na hladnoću.

Norveška praksa nošenja vinterdressa (zimske odeće specijalno dizajnirane za temperature do -30°C) me je u početku delovala preterano, dok nisam doživeo tih famoznih -30°C.

Izazovi u jeziku i svakodnevici

Iako sam učio norveški pre dolaska, brzo sam shvatio da to nije dovoljno. U Hattfjelldalu se priča dijalekt koji je meni bio potpuno nepoznat. Ljudi koriste varijante Nynorska, pomešane sa švedskim dijalektima i lokalnim Sami jezikom. Na sve to, ima i doseljenika iz Trøndelag regije, čiji dijalekt je, sa moje tačke gledišta, bio kao potpuno drugi jezik. To je bila dodatna barijera u snalaženju.

Selo ima dve prodavnice – Coop i Bunpris – i nekoliko osnovnih usluga poput frizera i cvećare. Vikendom nema nikoga na ulicama, ni leti ni zimi. Ponekad sam se pitao gde su svi ti ljudi. Ta usamljenost mi je posebno teško pala, jer sam bio gotovo bez prijatelja i poznanika. Svakodnevica se svodila uglavnom na šetnje kroz šumu i puste puteve.

Priroda i ljudi

Ako volite prirodu, Hattfjelldal može biti raj. Selo je okruženo gustim šumama i brdima. Ali za nekoga ko je navikao na gradsku vrevu, asfalt i zgrade, ovo je bilo previše tiho i izolovano.

Ljudi su ljubazni, ali vrlo drugačiji od nas Srba. Njihov miran, povučen način života deluje gotovo vanzemaljski. Norvežani su veoma praktični, smireni i organizovani, ali i pomalo hladni. Ponekad mi je delovalo kao da se drže na distanci, čak i kada su ljubazni.

Mala svetla u tami

Ipak, bilo je i svetlih trenutaka. Selo ima zatvoreni bazen, što je prava retkost za ovako malo mesto. Dok sam živeo tamo, imao sam priliku da prisustvujem kraljevskoj poseti – prvi put u istoriji Hattfjelldala. Kralj i kraljevska garda su defilovali kroz selo, uz muziku i paradu. Poseban doživljaj bio je slušati Sami pevačicu kako izvodi tradicionalni jojk, nešto što do tada nisam imao prilike da čujem.

Postoji i hotel sa pričom o ukletoj sobi, što je dodatno začinilo moju svakodnevicu. Takođe, aerodrom koji su izgradili Nemci tokom Drugog svetskog rata i dalje funkcioniše za manje avione.

Utisci?!

Nakon godinu ipo dana u Hattfjelldalu, shvatio sam da taj život nije za mene. Iako ima svoje čari, izolovanost, hladnoća i nedostatak društvenog života učinili su da se osećam kao stranac u tuđem svetu. Preseljenje u Sandefjord donelo mi je novi početak, bliže civilizaciji i toplijem podneblju.

Ako planirate život na severu Norveške, dobro razmislite. To je prelepo mesto na svoj način, ali nije za svakoga. Treba biti spreman na usamljenost, duge zime i izazove. Ali, za one koji vole prirodu i mir, sever Norveške može biti prava avantura.