Nedelja je i pada kiša u mom rodnom gradu Zaječaru. Kraj je leta i djaci prvaci uskoro prave svoje prve korake ka životu među odraslim ljudima. Šta ih čeka to niko ne zna. Šta nas čeka, možemo da pretpostavimo. Kako to? Zar se ne čini da veliki deo nas živi isti ili sličan dan već previše dugo? Ustajemo iz kreveta samo da bi živeli isti dan od juče ili prekjuče, ili, … shvatate poentu. Šta nas drži zarobljenim u našim životima kao u kavezu iz koga čak i ako želimo ne možemo da pobegnemo? Naše misli i očekivanja, sećanja, naše veze sa drugim ljudima, i prijateljima, ali i neprijateljima. Tu nije kraj, jer svako od nas, mislim, bar većina, gleda televiziju svaki dan i ima bar neku vezu sa najsvežijim informacijama o svetu oko nas. Da su te informacije povezane sa nama na neki način bilo bi to čak i korisno, međutim, velika većina podataka koji nam ulaze u glavu nema ama baš nikakve veze sa našim životima. Kakav značaj ima za nas šta radi predsednik naše zemlje i njegovi ministri, ostali političari, likovi iz manje više ne-kvalitetnih serija koje se prikazuju na tv-u uz česte prekide ne bi li nas dodatno podsetili na značaj nekog praška za veš, šampona, najnoviju kladionicu u kraju za nas. I eto mi dan za danom živimo gotovo isti dan, a ti dani prolaze, sa njima i meseci, godine i šta sad? Mudro je eto sad malo stati, napraviti pauzu u čitanju ovog teksta, zagledati se u kišu ili bar neku tačku u zidu i duboko udahnuti i zatim isto tako izdahnuti. Šta ja želim za sebe i za druge, kako želim da živim ( ako bi to bilo moguće ), bez ograničenja, restrikcija? Nakon što postavimo ovo pitanje sebi, šta se dešava? Ako ste kao većina ljudi, naravno, ništa naročito. Zašto? Postali smo kao likovi iz neke serije ili filma, živimo po automatizmu, navici dugo, dugo. Posao ( ko ga ima ), pivo ispred prodavnice ili već negde drugde, priča o istim ne baš bitnim stvarima svaki put čisto da se ubije vreme sa ljudima koji isto tako i nemaju baš nešto novo da kažu već uglavnom okreću iznova sažvakane iste priče bez svrhe i smisla, samo prazna prosta priča bez inspiracije. Sveli smo se na reagovanje na život, i to nam je norma, šta se desi o tome pričamo, o tome mislimo. Šta nas zadesi, to nas pogađa, izaziva stres, šta nas usreći, to nam ulepša dan ili bar poneki trenutak, ali avaj, bez kontrole, bar ne naše. Zar je očekivanje da je život ovakav, normalno? Ko nas je tome naučio? Zar ne postoje ljudi za koje znamo koji očigledno imaju kompas i uvek znaju gde im je zvezda Danica? Bez obzira šta im se dešava, dobro ili loše, uvek nekako navedu sebe na put kojim su se zaputili, ako im se desi da na kratko ( ili na dugo ) sa tog puta skrenu iz bilo kog razloga ili životne nepogode. Zar je moguće da smo izgubili iz vida da i sami možemo da budemo takvi, da znamo šta želimo i od toga ne odustajemo, idemo napred ma šta bilo. Svako ima problema i poteškoće. Svako se ponegde saplete, padne, možda potone u mulj, ali dok se god mrda, može probati da se pomeri, možda se i podigne, a zatim, što da ne, i ustane, počne da se kreće, a zatim i potrči i onako iz inata još brže nastavi ka onome ka čemu se kretao pre nego što ga je život udario u zube. Nema izgovora za onog ko želi nešto svim srcem, za tog čoveka samo postoji pitanje «Kako?». Kako odavde dalje, šta mogu da učinim sada, i kao što u Bibliji piše «Kucaj i otvoriće se» ( možda ne baš tim rečima ), nakon što postavimo pravo pitanje uskoro dolaze i pravi odgovori. Svako može prosto i jednostavno da odustane i krivi Janka, Marka, što da ne i Milicu, i odluči da je nemoguće dalje, jer kako, nema rešenja, sve je propalo, niko drugi to ne bi mogao da je na njegovom mestu. Da je moj otac pun para, da je moj deda zgrnuo više za Titovo vreme, da imam veze, da sam lepši (a), pametniji (a), obrazovaniji (a), da sam rođen ranije, ili da živim u drugoj zemlji, drugim okolnostima, da na svetu ima više pravde, da su ljudi bolji prema meni, … Onda, onda bih možda mogao da imam život kakav želim!  Ali čekaj, ima ovde još jedan problem. Ljudi koji žive bez inspiracije i po automatizmu, što je gotovo većina, verovatno baš i ti, čitalac ( bez uvrede ), i ne zna šta hoće, a to je i najveći problem, jer kada bi bar znali, možda bi više i bilo onako kako želimo. Kada smo prestali da maštamo i sanjamo? Verovatno onda kada su nam rekli da to samo deca rade, a mi smo u međuvremenu porasli I shvatili to doslovno. Da nismo možda pogrešili?